Naslovna  |  Kontakt

Trg mladenaca 10, 21000 Novi Sad,
Vojvodina, Srbija, PF 157
Tel: +381/21/529-139,
Fax: +381/21/420-628
Email:
redakcija.slobodnavojvodina@gmail.com



Vojna neutralnost zahteva ogromne budžete koje ni zemlje zapada ne mogu sebi da priušte

NOVI SAD – Velika polemika se u poslednje vreme vodi oko pitanja da li je Srbija  postala članica NATO prihvatanjem nekakvog programa i treba li uopšte da bude deo tog saveza. Redakcija Slobodne Vojvodine je zamolila dvoje autora - mr Jana Litavskog, stručnjaka za  međunarodnu bezbednost i mr Maju Sledarević koja kao članica pokrajinske delegacije upravo stigla iz posete NATO-u, da našim čitaocima predoče šta treba znati o toj alijansi i gde je Srbija u odnosu na nju.

Strateški dezorijentisana zemlja


Piše: mr Jan Litavski

Na osnovu Severno-atlantskog ugovora, potpisanog 4. aprila 1949. godine u Vašingtonu, NATO je promovisan kao organizacija sa ciljem čuvanja  i osiguravanja bezbednost zemalja članica, bilo političkim ili vojnim sredstvima. Zamišljen je i da omogućava zaštitu zajedničkih osnovnih vrednosti: demokratije, ljudskih sloboda, solidarnosti, blagostanja, mira i vladavine prava. Tim ugovorom je propisano da će NATO, odnosno sve njegove članice, braniti bilo koju svoju članicu ukoliko bude napadnuta.

Koncept svetskog patriotizma

Potpisivanjem tog ugovora, osnivačke povelje NATO-a, svaka država članica se obavezala u odnosu na druge članice, da će poštovati ovaj princip, deleći rizike i odgovornost, kao i pogodnosti koje pruža kolektivna odbrana. NATO svoje delovanje zasniva na zajedničkoj posvećenosti praktičnoj, međusobnoj saradnji u oblasti odbrane i bezbednosti. Odluke u NATO-u donose se isključivo na osnovu konsenzusa, odnosno, opšte saglasnosti. Kada jedna država članica smatra da bi odluka koju NATO razmatra, mogla njenoj nacionalnoj bezbednosti naneti nepovratnu štetu, ne mora se složiti sa njom. Ideja stvaranja NATO saveza bazira se na konceptu svetskog patriotizma, u kojemu su svi ljudi građani sveta. Potpuno je prirodno da se tako oseća većina stanovnika planeta Zemlje, jer kad se radi o upotrebi nuklearnog oružja ili promenama klime, nema te države koja bi tvrdila da nije u opasnosti.

Regionalni izazovi često izlaze iz

Nakon završetka Hladnog rata, NATO je u koncipiranju svojeg delovanja posebno uzeo činjenicu da u svetu raste i nivo međuzavisnosti, jer globalni izazovi ne poznaju granice, a regionalni izazovi često izlaze iz nacionalnih granica. Pa čak i ono što se događa unutar granica jedne države podložno je međunarodnom javnom pravu. Zato danas govorimo o međuzavisnoj bezbednosti, onoj koja leži u temelju spoljne politike zemalja povezanih transatlantskim odnosima. NATO je u okviru svog novog strateškog koncepta definisao nove izazove koje se nameću pred države članice, od ekonomske krize preko klimatskih promena, razoružanja, zaustavljanja umnožavanja oružja, pa sve do odnosa prema ekstremnom nacionalizmu i radikalnom militantizmu, siromaštvu i bolestima.
Srbija i NATO. Republika Srbija je u Rezoluciju Narodne skupštine Republike Srbije o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka od 26. 12. 2007. godine unela i pasus o vojnoj neutralnosti. Za Rezoluciju su glasale skoro sve veće parlamentarne stranke. Protiv rezolucije bile su jedino Liga socijaldemokrata Vojvodine i Liberalno demokratska partija. Delovi stručne javnosti i civilnog sektora kritikovali su to što ovoj odluci nije prethodila javna i stručna rasprava, te što je ovako bitna odluka donesena u jednoj rečenici u dokumentu koji se načelno odnosi na nešto drugo. Na ovaj način, proglašena i nejasno koncipirana vojna neutralnost uvedena, pre svega, zbog državne politike prema Kosovu, stopirala je atlantske integracije Srbije i reformu sektora odbrane. Srbiju pre možemo shvatiti kao strateški dezorijentisanu državu, nego kao državu koja je vojno neutralna.

Da li možemo sami?

Pre usvajanja politike vojne neutralnosti trebalo je dati odgovor na suštinsko pitanje da li je vojno neutralna Srbija, bez obzira na sve bilateralne sporazume o saradnji u oblasti odbrane, u stanju da sama odgovori na sve bezbednosne izazove, rizike i pretnje novog veka? Globalizacijom su do izražaja došli mnogi transnacionalni procesi, poput razvoja komunikacija, saobraćaja, slobodnog i liberalnog tržišta i poroznosti granica između država. Takođe, javljaju se nove pretnje bezbednosti država, kao što su države u procesu raspadanja, međunarodne terorističke organizacije i organizovane transnacionalne kriminalne grupe. Većina država političkog Zapada smatra da u takvim okolnostima ne mogu same da odgovore na navedene pretnje, pa svoju bezbednost i odbranu pokušavaju da osiguraju putem zajedničkog delovanja, kooperacije i članstvom u NATO. Pojam vojne neutralnosti u pomenutim okolnostima podrazumeva da Srbija razvija sistem odbrane koji joj omogućava da se oslanja na sopstvene vojne snage, koje će joj omogućiti da odgovori na sve ove izazove. To podrazumeva ogroman budžet za sistem odbrane, za koji prezadužena, ekonomski razorena i demografski ugrožena Srbija, nema uslove. 

Biti neutralan košta!

Piše: mr Maja Sedlarević

Raznorazne desničarske organizacije u poslednje vreme se na sav glas bune zbog ‘potpisivanja’ Individualnog partnerskog programa (IPAP), tvrdeći da Srbija time pristupa NATO-u. Reč je očito o pokušaju manipulacije u javnosti, jer, prvo IPAP se ne potpisuje, a drugo, IPAP ili Akcioni plan za partnerstvo, kako ga još zovu, jeste  veoma važan korak u partnerstvu Srbije i NATO-a, ali ne znači pristupanje NATO-u, već najviši stepen saradnje koji ima zemlja koja neće u članstvo i hoće da bude vojno neutralna. Pregovori oko ovog plana su trajali nekoliko godina i IPAP program nije potpisan, nego usvojen od strane Republike Srbije. Započet je u januaru 2015. godine, nakon što ga je 20. decembra 2014. godine Vlada Srbije usvojila na svojoj sednici.

Srbija ušla u Partnerstvo za mir
u vreme Koštunice


Ono što se previđa dok ovih dana DSS šeta protestujući protiv „potpisivanja prisupanja NATO-u“ jeste da je Srbija dobila poziv za ulazak u Partnerstvo za mir, na samitu u Rigi, novembra 2006, dok je Vojislav Koštunica bio premijer, a potpisao ga je mesec dana kasnije tadašnji predsednik Republike Boris Tadić. Od tada do danas praktična saradnja je značajno unapređena kroz niz najrazličitijih programa u kojima Srbija kao zemlja partner učestvuje.
IPAP sada podrazumeva viši stepen javne diplomatije i političkog dijaloga, odnosno češće, redovne sastanke (razmenu mišljenja i dogovore), vojnu saradnju i planiranje civilnih, vanrednih operacija poput, recimo, intervencija prilikom poplava kakve su prošle godine zadesile našu zemlju. IPAP znači i borbu protiv terorizma i ekstremizma i borbu protiv visokotehnološkog kriminala, a to su pretnje širom sveta.

Saradnja NATO i Rusije

Prethodni samit NATO je bio u Velsu 2014. godine, a naredni je planiran za 2016. godinu u Varšavi. U Velsu je na samitu, po prvi put, bio prisutan i ministar odbrane Republike Srbije. Održan je usred ukrajinske krize, a da bi se odgovorilo na zabrinutost zemalja koje se graniče sa Rusijom donet je plan gotovosti za akciju. Osnovana je grupa za vojne akcije spremna da dejstvuje u roku od 48 sati, ukoliko se ukaže potreba, iako se nadaju da će politički rad sprečiti dalju eskalaciju sukoba.
Ukrajina nije članica NATO-a i alijansa joj pruža političku podršku, ali je ne snabdeva oružjem, niti joj pruža vojnu pomoć, iako to neke njene članice zagovaraju. Do velškog samita, saradnja NATO i Rusije bila je na izuzetno visokom nivou, posebno u naučnim projektima i u vezi sa Avganistanom. Od 2008. godine, posle događaja u Gruziji, odnosi se kvare, a tokom ukrajinske krize, došlo je do priličnog razlaza među njima. Politički kanali saradnje NATO i Rusije postoje i do danas, ruski ambasador je još uvek u Misiji NATO-a, ali vojna i naučna saradnja je stopirana.

Kakva je situacija u našem okruženju?

Hrvatska i Albanija su ušle u NATO pre sedam godina. Od zemalja u okruženju koje nisu članice NATO, Crna Gora je najdalje stigla. Krajem ove godine dobiće odgovor da li može da se pridruži NATO-u, jer, iako politička elita čini dosta na tom putu, tamošnja javnost je još podeljena po pitanju ulaska u alijansu, a to predstavlja kočnicu. Ulazak Makedonije u NATO je blokirala Grčka, zbog poznatih natezanja oko imena zemlje, a Bosnu i Hercegovinu koja želi da pristupi, čeka još dug put do članstva u alijansi, jer nisu rešili niz tehničkih pitanja oko vlasništva države nad odbrambenim sredstvima i imovinom, a tek posle toga na red dolaze i politička pitanja. Kada dođemo do toga koliko košta članstvo u NATO-u, a koliko vojna neutralnost, dobar podatak je, primera radi, formula po kojoj se izračunava broj vojnika. U mirnodopskim uslovima, vojske treba da bude demografski od 0,2 do 0,4% po stanovniku. Trenutno, Srbija ima 38.000 vojnika (40.000 sa zaposlenima u vojnim bolnicama, školama, akademijama i sl), što je oko 0,5%. Ulaskom u NATO, Slovačka je broj vojnika smanjila sa 60.000 na 15.000. Dakle, biti neutralan košta! Takođe, biti neutralan ne znači i biti neaktivan.

NATO nije priznao Kosovo


Četiri od ukupno 28 zemalja članica ne priznaju Kosovo. Ali, pošto je NATO savez država članica, dok sve zemlje ne priznaju Kosovo, ni NATO ga ne priznaje.

 
Share

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
Osveži

FacebookTwitterYoutubeFlickr

Slika
Bojana Begović

Bojana Begović je rođena 9. juna 1987. godine u Zrenjaninu. Osnovnu školu je završila u Lukićevu, a zatim Zrenjaninsku gimnaziju.   Na... Opširnije...